sedim u kafiću u igraonici, klinci se igraju
mali je tek prohodao i sestra mu pomaže u postignućima
ne razmišljam ni o čemu, slobodan sam i srećan sam
vadim mobilni iz kožnjaka, dok pijem kafu gledam neke stare slike
na njima sam još stariji, sjeban povremeno i utučen
kao neki požar koji je bio pa prošao, to je već prošlost, izgorela su sva sranja u meni
pored toga što imam divnu decu, to mi je najveći blagoslov, nikoga ne mrzim, pogotovu ne sebe
nikome ne zavidim, ne primećujem da mi neko smeta
gledam moje anđele, koji je to par malih ludaka, nasmejanih
dobra im je kafa, gledam u izlog, izgleda da mi je ožiljak srastao sa licem, nije strašno, nije ni bilo
možda je samo simbolizovalo kraj, preobražaj, iz mučenja u radost, iz sranja i očajanja u život
ja živim
